Блог

Црвена звезда- Реал мадрид 72:79

Ошамарио сам Краља (и нисам преживео)

Милош Јоцић, Нови Сад

Ако постоји прави тренутак да се нападне Реал Мадрид, то је онда онај новогодишњи, када је зима и када се успављује, када шпански џин, на своју прву утакмицу, долази право у Арену. Исто се десило прошле године Партизану, који је на старту ТОП16 такође угостио краљевски клуб. Звезда, дакле, као и тада Партизан, није могла пожелети бољи тренутак за меч са најјачим ривалом у групи (уз Барселону), јер велика је разлика у перспективи и приступу. За Реал Мадрид, ова утакмица била је – уз поштовање Звездиних резултата – тезга која се мора што безболније одрадити, рутинско гостовање симпатичном, ратоборном и помало мистериозном придошлици у друштво ТОП16. Са друге стране, Звезда, неоптерећна бригама о чувању снаге за дуеле у „домаћој“ (АБА) лиги, у којој су нездраво бољи од свих осталих, могла је сву енергију да уложи у овај дуел, са надом да ће ухватити Краља на кривој нози, користећи можда тренутак његове опуштености који понекад прати тимове у јануарском делу сезоне.

Криве ноге ипак није било. Читали смо о манастирским прославама Нове године Звездиних играча, проведених уз друштво, филмове и лаке разговоре, а не на фудбалерским баханалијама; иако је Звезда јак тим, Реал је ипак Реал, а дочекати Родригеза, Љуља и (свима неомиљеног) Фернандеза у крцатој Арени, на свечани други дан Нове године, у дербију Евролиге, за неке играче можда је врх каријере, па је ратничка медитација пред меч неопходна. Као што се могло видети у првим деловима утакмице, Реал је у синоћну утакмицу ушао подједнако спремно. У доба године када се од тимских спортова гледа само првојануарска Премијер лига, и када смо гледали како дивови попут Манчестер Ситија чупају победу из чељусти Сандерленда, а како од славља буновни играчи Челзија гину пред нападима Тотенхема, Реал је у Београд дошао, као и увек, као беспрекорна машина.

Гледаоци, били они навијачи или не, уживали су у мечу у Арени. Будући да Реал игра онако како играју сви Шпанци, а да Звезди такође није страно надтрчавање и надкошавање са непријатељем, синоћна утакмица није донела дуел у коме једна екипа покушава да наметне ритам другој – оба тима уживала су у трчању и цепању колена. Реал је, штавише, био убедљиво најживља екипа која је ове године свратила до Београда. За разлику од успаваних Галатасараја, Лаборала, Нептунаса (растројену Валенсију да не спомињемо) – који су успавани, разумемо се, били и због Звездине бајковите одбране (гримовски крваве за ове противнике) – Реал је у Арену дошао са жељом да оствари надмоћ на целом терену, да штипа у одбрани и да шпринта у нападу. Судије, за које ће навијачи Звезде имати штогод да кажу због серије (не бисмо рекли погрешних, већ радије) непрецизних одлука током треће четвртине, од почетка су допустиле кошаркашки умерено крљање у одбрани, које је, како се видело, годило скоро свима. Калинић и Блажич су, на пример, играчи који као да се и хране умереним дозама насиља на терену, а Реал је, за разлику од Барселоне, одувек више вукао на ону фајтерскију врсту кошарке. Уосталом, то је екипа у којој и данас играју људи попут Јаниса Бурусиса и Рудија Фернандеза, а која је своју последњу титулу првака Европе узела под Жељком Обрадовићем. (У таквој игри синоћ се ипак није снашао, рецимо, Јонас Мачиулис, који је на агресивну игру Звездиних бекова одговорио са свега четири постигнута поена и обиљем неразумних шутева, потеза и дриблинга, видно изнервиран зујањем црвено-белих око сопствене главе)

У тако високооктанској игри нисмо, међутим, видели ефикасну кошарку. До краја полувремена обе екипе постигле су једва преко тридесет поена (31:34), а чак и мање од тога су заједно постигли у првој четвртини (12:15). Реал Мадрид нашао се, као и многе екипе ове године, пред бедемом у Звездином рекету. На једној страни имали су Звездино познато скупљање у средини и на дну рекета, а са друге, наравно, Бобија Марјановића, центра који због своје конституције чак и у одбрани-на-човека може успешно опонашати средишњег играча у зони 2-3 (оног чије је само да се добро постави и рашири руке). Због тога, Реал је у првом полувремену играо тешку нападачку утакмицу у којој су кошгетерска решења морали да проналазе углавном шутевима са полудистанце и и дистанце. Фелипе Рејес је, рецимо, захваљујући свом прецизном и јаком хорогу био једини Реалов високи играч који је осетније угрозио Звезду (13 поена); Густаво Ајон и Бурусис, друга два центра, заједно су дали тек 10 поена, а чак су и тај ситниш углавном постизали из контранапада или шутем са капице, а не подкошним зидањем. Дуго је Реал, све до велике серије тројки у трећој четвртини (којом су отишли на +10 и успешно преломили меч), имао проблема са процентима шута за два и за три, који су кружили испод разочаравајућих 40% (односно 20% у случају тројки), што можда и није чудно имајући у виду да су ипак играли прву утакмицу после кратке зимске паузе, и то на незгодном гостујућем терену. Већим делом утакмице чинило се да је Реалова једина опција управо шут, уз скоро потпуно Звездино одсецање њихових продора и спуштања центрима. Не чуди стога што су Шпанци понекад играли као и Олимпијакос на свом београдском гостовању (завлачење плејмејкера све до дубине рекета, праћено брзим повратним пасом на крила или високи пост, у покушају да се испровоцира а потом брзо искористи сакупљање у одбрани). Такав хаубичасти стил игре, удаљен од крљања под кошем, најзаслужнији је што је Реал за читаву синоћну утакмицу шутнуо свега шест слободних бацања (6/6).

Звезда је, међутим, мучила сасвим друге муке. Иако релативно сигурна под кошем, вођена стандардним Марјановићем, ненадано успешним Мајком Цирбесом и све самоуверенијим Луком Митровићем, црвено-бели нису имали сталну подршку са спољне линије, што је и у њиховом случају за последицу имало осетно лош проценат шута. Блажичева слабија партија (6 поена, индекс корисности 3) непријатно је изненадила, имајући у виду да је он играч који иначе баш на овако врелим утакмицама зна да букне и поведе читаву екипу, а допринос Маркуса Вилијамса може и забринути. После Олимпијакоса и пораза од Галате и Нептунаса, ово је већ n-та утакмица против „јачих“ екипа у којој се Звездин квотербек уопште није видео ни у нападу ни у одбрани, што полако подгрејава сумње да је у питању одличан, али ипак лако читљив играч. Слабија форма Звездиних бекова на страну, додатан проблем за наш тим правила је и флуидна одбрана Реал Мадрида – опет, далеко најозбиљније екипе која је ове сезоне дошла у Арену. Тренер Пабло Ласо не само да је лепо ишчитао Звездину игру, већ је Радоњићеве момке провео кроз скоро сваки вид обране који се могао поставити на својој половини. Први део утакмице Реалови играчи почели су са преузимањем свих у одбрани (што Звездини противници до сада готово да нису ни играли, због брзине црвено-белих бекова – управо оне брзине коју је Ласо покушао неутралисати преузимањем у пик-ен-ролу), заједно са посебно спремљеним усмеравањем Марјановића у средину и удвајањем у случају да запивотира ка чеоној линији (резултат: Марјановић сведен на 9 поена). Наставило се кратким интервалом зонске одбране 2-3, док се касније углавном играло са кратким излетањима на одбрани од пик-ен-рола. Екипа Дејана Радоњића, нападачки ове сезоне ван сумње сјајна, ипак повремено демонстрира своје старе грехове, па је тако и на овој утакмици, дакле под одбрамбеним налетом веома способне екипе, њихова слободарска игра у нападу показала доста пукотина и прекинутих веза између додавача и другог играча. Када имате противника који је изузетно распојасан у свом приступу одбрани, пожељно је имати утврђене и унапред спремне тактичке одговоре на такве одбрамбене модулације – уместо да зависите од тога да ли ће неког кренути шут, или да ли ће упалити неки од слалом-продора.

У синоћној утакмици Звезда је, у једној обрнутој слици (имајући у виду њене мечеве са Лаборалом или Валенсијом), била она екипа која је константно јурила предност противника, чекајући његове тренутке опуштања да би хватала прикључак. Прву већу серију Звезди су донели резервисти у другој четвртини: Џенкинс са седам узастопних поена, Цирбес са украденом лоптом, Јовић са неколико пресечених пасова и једном лудом асистенцијом. Но, чим су црвено-бели дошли до минималног преокрета, Реал – који је до тог тренутка дао свега две тројке из девет или десет покушаја – стрпао је двапут заредом поене ван линије 6.75, и поново се безболно одлепио. Следећи пут када је Реал везао (и уопште постигао) везане тројке било је када је у трећој четвртини – ах, трећа четвртина! – Звезда наизглед почела сламати Шпанце дошавши до тада највеће своје предности од +2. Када се на тренутак удаљите од текста, уочавате беспомоћ ове реченице; да је највећи успех, најубојитији шамар на лицу Реала, у том тренутку било то вођство од два поена разлике. Исто су вероватно схватили и играчи Реала. Од тог тренутка, дакле од тог последњег Звездиног вођства на утакмици (како су црвено-бели до тога дошли не вреди понављати: о Звездиној „Трећој четвртини“ се ових месеци и причало и писало), играчи Реала као да су волшебно подигли процента шута – нису, значи, заиграли бог зна како другачије, само много, много убојитије. Родригез и Фернандез почели су одједном играти онако како смо и навикли да их гледамо на шпицама за најбоље потезе Евролиге, и са неколико везаних тројки – са исте позиције, што мало говори и о недоречености Звездине одбране у тим тренуцима, иако су неке од тих тројки биле постигнуте у контранападима, једну или две секунде по преласку на противничку половину – одвели свој тим у двоцифрену предност, коју све до краја, одржавајући висок ниво шута (55% за два, чак 40% за три) нису испуштали, дошавши једном чак и до +18.

Последња четвртина, упркос томе што у записнику стоји да ју је Црвена звезда добила са 27:21, није била последњи јуриш домаћина да се истргне победа из руку педигрираних гостију. Онда када је услед опуштања гостију престало да се игра у, за Реал веома погодном, ритму коша-за-кош, Црвена звезда је једноставно везала (у доброј мери преко освежавајуће прецизног Цирбеса) десетак поена и свела овај пораз на достојанствену разлику. Реал је, просто, умногоме квалитетнија екипа од Звезде. Чак и ако заборавимо шта су почетком последњег периода Звездиној одбрани радили Родригез, Фернандез, Ноћиони и саиграчи, којом су брзином контролисали лопту и решавали полуконтре и изненадна отварања ка кошу, дакле, ако и заборавимо на несумњиво огроман индивидуалан квалитет и широку клупу Реал Мадрида, тим Пабла Ласа је у Арени био тактички беспрекорно дотерана екипа, са вансеријским осећајем за ритам утакмице и прилагођавање нападачке и одбрамбене игре противнику и стању на терену. У неколико наврата Звезда је, попут оног духовитог транспарента који су разапели навијачи, успела да бећарски ошамари Краља, али Краљ се можда само затетурао, потом осветољубиво демонстрирајући силу у тачно одмереним дозама. За узимање скалпа неком од великана европске кошарке Звезди ће, како изгледа, требати висока форма својих ударних (Вилијамс, Блажич, Марјановић), уз синоћно позитивно издање резерви (Џенкинс, Јовић, Цирбес), праћено ипак нешто јаснијом и „писменијом“ концепцијом напада. За АБА лигу сада нико не брине, али с ким ће се деца играти ако не са Барселоном и Реалом?

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду