Блог

Хапоел-Партизан 82:79

Тарапеутика

Милош Јоцић, Нови Сад

Утакмицу која је решена у финишу, и то волшебним противничким убиством из заседе, можда ваља посматрати одназад, као када детективски роман читамо тек након што океренемо последњу страницу и сазнамо ко је кривац. На почетку последње четвртине, Партизан је против Хапоела из Јерусалима имао не само космички великих (за ову екипу, у овом тренутку) десет поена разлике, већ и оно што ТВ коментатори називају „психолошком предношћу”. На одмор између трећег и четвртог периода обе екипе су отишле испраћене Андрићевом тројком у последњим секундама, и то у тренуцима када је израелска екипа изгледала нападачки потпуно растројено, а дефанзивно неконцентрисано. Закључно са том Андрићевом тројком, Хапоел није успео да постигне кош већ добрих пет минута, а завршни део четвртине протекао им је у баскеташким нападима америчких бекова који су, као Звездини играчи, покушали да делиријумско навијање домаће публике претворе, преко индивидуалних акција и шутева у десетој секунди напада, у конкретне поене.

 Почетак последњег периода сличио је почетку претходне, треће четвртине по томе што је, након одличне представе у првом полувремену, Партизан опет почео да диже длаке на потиљку својим навијачима претварањем у исту ону нејасну, несналажљиву екипу из претходних месец дана. Дакле, као и у првом делу треће четвртине, игра Партизана потпуно је стала. Одбрана као да није ни постојала, нарочито одбрана из рекета – одакле је Хапоел, још од почетка утакмице, трпао већину својих поена, од тога нарочито профитирајући у финишу меча. У нападачком смислу, Партизан је поново постао она екипа коју смо понекад гледали и током ранијих Партизанових година, као и у неколико несрећно одиграних утамица репрезентације под вођством Дуде Ивковића. Била је то она, за гледање мучна игра у којој су бекови по сваку цену хтели лопту спустити центрима, изнова и изнова, no matter what, не обазирући се на очигледну инфериорност доњих играча у односу на противника. Такав план игре, иако је дао неке неочекиване резултате током трећег периода, у великој мери је допринео коначном поразу.

 Тиме се потврдила, још једном, једна болна истина. Партизан, који је одувек (или макар у последњих неколико деценија) гајио концепцију у којој центри можда нису увек били основа, али су увек били сигурни сидраши који су у најгорем случају одвраћали пажњу од шутера и дриблера, данас је екипа чији су центри и даље фактички неупотребљиви. Упечатљиво је, из те перспективе, прво полувреме утакмице у Израелу које је по Партизан било сјајно између осталог и због инвентивног коришћења Мурића, Богдановића и покојег другог бека као доњих играча, из чега су проистекли многи неочекивано квалитетни протоци лопте и подељене асистенције. Но, да се вратимо – са одласком Муслија, шансу у првој постави Партизана добио је Никола Милутинов, али парадигма је остала иста. Мусли, наиме, јесте играч који је доминирао у млађим клупским и репрезентативним категоријама због својих физикалија, али је у питању центар који је и у сениорској кошарци играо махом на снагу и тупим зидањем леђима. Исту врсту нападачке ограничености видимо и код младог Милутинова, који је у односу на Муслијеву офанзивну немаштовитост још и додатно новосадски смушен и ноншалантан, па су тако пречесте ситуације када ће у напад кренути, или додавање тражити, са готово исправљеним ногама, омогућавајући лак задатак нижим и јачим центрима, са нижим и стабилнијим центром тежишта. Исто, наравно, важи и за Гагића. Минус новосадска ноншалантност, иако је у КК Војводини провео важне године своје кошаркашке младости – ипак, иако је већ причано о Гагићевој нападачкој недефинисаности, као и о његовим честим грешкама и немирним рукама у одбрани, у тами овог Партизановог пораза ипак ће се памтити да је „Гагара”, у последњем нападу свог тима на утакмици, лопту у кош закуцао прелепо, елегантно и сигурно. Чини се да у Гагићевом џепу и даље има нешто далматинске (одакле је иначе родом) кошаркашке вилинске прашине, али исту мора научити да, попут јунака из бајке, смисленије употребљава.

 Тај Партизанов пад у игри почетком треће четвртине, међутим, можда се може тумачити – можда! – тактичком одлуком тренера Вујошевића. Трећа четвртина обично је онај део игре који доноси фуриозну игру макар једне од зараћених страна, било онога ко води и жели ту предност увећати, неутралишући одмах било какав отпор противника (као што је урадила Звезда са Валенсијом), било онога ко губи. Партизанова предност, коју су црно-бели одржавали током већег дела утакмице, највише је имала да захвали нестварном (за ову екипу, у овом тренутку) шуту за три поена који је предводио Лука Богдановић, играч који је коначно одиграо прву „мушку” утакмицу у новом клубу, и који је својим шутевима коначно увео преко потребну ширину у уски и ограничени напад Партизана. Знајући, дакле, да се покушај одржавања такве серије може само обити о главу овој нарочито нестабилној екипи, Вујошевић је можда свесно хтео успорити напад и умртвити противника. Овакав план је, што је дивно, упалио. У свом фуриозном нападачком налету Хапоел је, попут Банвита у Београду, погађао шта је хтео у првих пет минута треће четвртине; но, њихова предност, онда када су резултат преокренули, никада није прелазила подношљивих +4. Када се налет истрошио, Хапоел постао она иста нападачки растројена и многогласна екипа са лошом селекцијом шута (изузимајући ту увек сигурног Елијахуа и његове фасцинантно прецизне шутеве „са стомака“). Партизан је својом блиском одбраном само допринео противничком петљању са лоптом и додавачкој конфузији, започевши у нападу серију добрих, отворених кошева и паметно изнуђених фаул-кошева.

 Оно што је дошло почетком а потом и читавим током последње четвртине утакмице у Јерусалиму ипак се слабо може назвати тактичком замишљу. Игра је поново у потпуности стала; у нападу су се тражили центри којих није било, у одбрани је противник полако правио русвај у и око подручја рекета. Вујошевић, надамо се, овако нешто никада не би „наредио”, имајући у виду да је његова екипа била, на почетку те четвртине, у предности ем резултатској ем психолошкој, а да је Хапоел био у сваком могућем смислу у каналу (чиме се неутралисала потреба за мирнијом игром како би се пореметио ефикасни противник). Игра у нападу није чак била ни опрезна, већ болесно непокретна, што је кулминирало нападом у којем је Борис Дало двадесет секунди држао лопту у свом поседу, дриблајући у месту, поред четворице немих и статичних посматрача у црно-белом, да би на крају кренуо у самоубиствен продор кроз Хапоелићанима напуњен рекет. Противник је, наравно, као и сваки Партизанов противник у овој сезони, намирисао крв и видео рану, и само заденуо прст почео да џара – пунећи кош, топећи предност, завршавајући coup de graceom у виду нарочито болног фаул-коша у последњој секунди меча.

 У случају овако испуштеног тријумфа не може се говорити о младој екипи која се уплашила победе, већ радије о екипи која је мислила, после три тешке четвртине, усред Јерусалима, пред пуном халом, да ће им победа доћи сама од себе. Парадоксално, можда је у питању превелико поштовање клуба за који се игра, из чега се рађају ирационалне мисли да је штрафтаст црно-бели дрес барјак који је сам по себи довољан за победу. Било би то као да сте, повуцимо још једну линију препознавања, свесни тога да сте само човек на леђима дивова, али да ипак очекујете да ће се ти дивови спустити у став и играти одбрану уместо вас. Овој екипи Партизана као највећи проблем и даље остаје недостатак здравокрвног, ратничког победничког менталитета који је красио овај тим у (не тако давној!) прошлости. Видело се, чак и када је играче ишло у нападу (ако и игноришемо одличан проценат шута, у памћењу нам остаје и изјава коментатора Едина Авдића о „Само” осам изгубљених лопти Партизана у првом полувреену; на страну заслужен комплимент, наводнике сте ипак могли да препознате и у усменом говору), да они и даље остају нестабилна, исувише опуштена екипа, лабавог и лако узнемиреног приступа.

 Овакву утакмицу тешко је оценити. Трагови исцељења Партизанове очајне игре су видљиви, што у нападу што у одбрани, али чак и при овако слабом овогодишњем издању Партизана непријатно је овакав пораз назвати „квалитетним издањем”. У тарапеутском смислу, нарочито оном менталном, много би боље легла победа у Израелу (јер свака победа у Израелу је велика, нарочито због тога што екипе попут Хапоела, због вековне доминације Макабија у домаћем првенству, у евротакмичења улазе са посебном жељом за доказивање), него Вујошевићево штипање младог играча, у овом случају Андрића, који ни у ком случају није био крив за пораз, већ је само имао ту несрећу да га парафира.*

 *Осудити Вујошевићево штипање Андрића може свако, нарочити медији који су, ко зна зашто, то тумачили као „удар”, „атак” и „насрнуће на дете”. Са друге стране, да бих тај потез, у недостатку боље речи, оправдао (у најбољој намери и по Андрића, и по Вујошевића) била би ми потребна још једна колумна. Андрићу ће образ свакако једнако бридети. Но, можда ће се млади бек у исто време присетити да је и Богдан Богдановић постао играч оног тренутка када је промашио шут за победу против ЦСКА.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду