Агора

Питање поверења

Јакоб Аугштајн, Шпигл

„Ако треба да се извињавамо због своје хуманости, онда ово више није моја земља“, рекла је Ангела Меркел и први пут покренула питање поверења. Герхард Шредер је у своје време два пута покретао ово питање пред посланицима Бундестага, а Ангела Меркел сада пита грађане: да ли је Немачка и даље њена земља? Канцеларка нешто захтева од њих, што је новина, јер их је до сада увек штитила од тешких питања. Људи су је због тога волели и веровали јој, а сада их она пита да ли је још увек тако. Надајмо се да јесте.

Контрола, ред, разум – то су речи њених критичара и противника прихватања избеглица. Хемичарка по занимању, канцеларка треба да се брани од злонамерних и бесмислених оптужби да је у избегличкој кризи изгубила контролу, ред и разум. Избегличка криза јесте показатељ губитка политичке контроле над важним питањима и означава крај старог поретка и то не може да промени ниједан канцелар света. Одакле онда потиче њена сигурност? Из поверења. „Све се распало“, рекао је министар унутрашњих послова Томас де Мезиер критикујући канцеларку када је отворила границе. Онда их је он затворио да би Немачку вратио на прави пут. Али шта је прави пут? Кибернетичар је реч грчког порекла која значи управљач, а кибернетика је наука о управљању системима. У том смислу, наша стварност је кибернетичка катастрофа у којој су заказали механизми владања, и то много пре избегличке кризе.

На западу је до 70-тих година прошлог века постојало поверење у управљачку снагу политике. Онда су политику заменила тржишта, па смо помислили да је контрола сувишна, јер се тржишта сама уређују. Онда је дошла финансијска криза и ми смо остали без уверења. И Волфганг Шојбле је 2010. закључио „да се финансијска тржишта баве само собом, уместо да испуњавају задатак финансирања разумне и одрживе економије. То мора да се промени“. Као што сви знамо, то се није десило: под вођством Ангеле Меркел и Волфганга Шојблеа није дошло до обнове политике. Живимо под девизом: спасавај се ко може, јер више не верујемо у систем, а од избегличке кризе верујемо још само у Ангелу Меркел. Преузели смо ризик персонализације политике.

Нове миграције су незаустављиве и они који тврде супротно лажу: политичари Зедери и Зехофери, коментатори FAZ и Die Welt. Једно време смо били дирнути неочекиваном љубазношћу наших суграђана према избеглицама, а онда смо се забринули. Али поновно успостављање претходног поретка ствари више није могуће, јер нема ко да га успостави. Да ли смо спремни да гледамо војску на нашој граници и погинуле људе на бодљикавој жици? Канцеларка очигледно није, јер то онда више не би била „њена земља“. „Успећемо у томе“, недавно је изјавила у школском примеру магијског мишљења: Бог рече нека буде светлост и би светлост. Слично је поступила и у јесен 2008, на самом почетку финансијске кризе када је рекла: „Уштеђевине су сигурне“ – и биле су сигурне.

Али за разлику од Бога, канцеларка није свемоћна, па овај трик успева само под претпоставком да постоји узајамно поверење. У томе је парадокс: изјава која би требало да створи поверење испуњава своју сврху само ако оно већ постоји. Да ли је канцеларкина магија потрошена? „Понављам, можемо и успећемо“, недавно је изјавила. Надајмо се да овде не важи старо правило из бајки – магичне чини понављањем губе моћ.

Превео: Мирослав Марковић       Извор: Пешчаник/Шпигл