Завршио је средњу Уметничку школу у Нишу, а након тога и Високу школу ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду.

Његов досадашњи рад дели се на три сегмента: модерна уметност, street art и дизајн. Бави се и калиографијом, вештином коју је стекао међу врхунским професорима у Нишу, и коју сматра синтезом сва три поменута сегмента његове уметничке каријере. Учесник је великог броја такмичења и фестивала, као и домаћих и међународних групних изложби. Иза себе има преко 50 успешно дизајнираних игрица-апликација.

За Нови Полис о својим тренутним активностима наводи:Тренутна окупација су ми велике повшине (мурали) и ноћи непрoспаване у свом скромном студију са циљем да нађем нови зрак маште у свом стваралаштву. Мој мотив је да својим каменом допринесем "тврђави" коју зовемо уметност и њиме покушам да мотивишем и инспиришем даљој гадњи.

Остатак његових радова доступан је на Инстаграм профилу: https://www.instagram.com/piros.rs/

Био је учесник у више од 20 групних изложби у земљи, као и у преко 40 ликовних колонија. Живи у Крушевцу.

Остварење "Лоренс од Арабије" једно је од ремек дела не само у опусу редитеља Дејвида Лина већ и целокупне светске кинематографије. Снимљен на атрактивним локацијама у Јордану, Шпанији и Мароку, Лоренс од Арабије на најбољи могући начин дочарава појам епског на филму. Линов филм из 1962. године је базиран на животу Томаса Едварда Лоренса, британског официра који је на почетку Првог светског рата био веза између британских снага и лидера арапских племена која су дигла глас против турске вековне страховладе. Лоренс од Арабије се доводи у везу са многим победама Арапа над Турцима чије је царство већ било „болесник на Босфору”. Награђен са седам Оскара, филм је окупио сјајну глумачку екипу: Питер О`Тул, Омар Шариф, Алек Гинис, Ентони Квин...

Извор: Monovisions

Извор: Retronaut-Mashable

Извор: Retronaut-Mashable

Извор: arch-heritage.livejournal.com

Отоманско царство, настало 1299. године, срушило се у новембру 1922. када је последњи султан Мехмед VI послат у егзил. Први светски рат је представљао катастрофу за Царство када су  Багдад, Дамаск и Јерусалим прешли у руке Британаца и савезничких снага. 1920. године у Анкари је формирана нова влада и национална скупштина, и тај град је постао нова турска престоница.

Извор: Daily Mail

Под слоганом "Пијте хладну" у Паризу и целој Француској су се појавили камиони који су развозили овај освежавајући напитак, у "операцији" коју је компанија касније назвала "Хладна револуција". Занимљив маркетиншки детаљ је да су возачи и продавци кока-коле били обучени у једноставна радна одела која помало асоцирају на војничку униформу; начин да подсете Французе на америчке ослободиоце из Другог светског рата? Ипак, ако је судити по фотографијама Марка Кауфмана из тог времена, Парижани у почетку нису баш препознали "great taste of Coke".

Извори: Messy Nessy Chic, Mashable-Retronaut

Сматра се значајним његов допринос покрету поп-арт 60-их година XX столећа. Изложени су његови портрети и слике лосанђелеских базена (укључујући његов први хит "A Bigger Splash" из 1967. године), кроз цртеже и фотографије до Јоркширских пејзажа и најновијих слика од којих ће неке први пут бити изложене у јавности. Изложба показује како корени сваког новог принципа леже у раду који му претходи. Што се из његовог опуса и види, јер Хокни сматра да сликар мора бити и изврстан занатлија који ради све сам, својим рукама (сматрајући увредљивим за професију начин рада Демијана Херста који ангажује друге за свој рад). Више од три деценије ствара на релацији В. Британија - САД. Ова спектакуларна изложба настала је у сарадњи галерије Тејт у Лондону, Центра Помпиду у Паризу и музеја Метрополитен у Њујорку. Изложба траје од 9. фебруара до 29. маја 2017.

Извори: Tate Gallery, The Daily Norm, Ibiblio 

Радња је, наравно, смештена у Ватикану и кадрови обилују бројним референцама на културу, уметност, архитектуру... У том смислу, посебно су симптоматични уводни кадрови у којима се појављује десет слика које могу представљати известан кључ за одгонетање наратива. 

Прва слика која се појављује је "Адорација пастира" Герита Фон Хортхорста из 1606. године која приказује пастире као сведоке Христовог рођења у Витлејему. (Занимљиво је да је ова слика готово потпуно уништена у експлозији коју су изазвали припадници италијанске мафије) 

Друга слика је "Уручење кључева" Пјетра Перуђина која чини део циклуса "Приче о Исусу" на северном зиду Сикстинске капеле, и реферише на део из Јеванђеља по Матеју у којем су Светом Петру уручени "кључеви Царства небеског". Ови кључеви симболишу моћ праштања и ширења Речи Божије која и другима отвара врата Неба.

Следи Каравађова слика "Преобраћење на путу за Дамаск" која представља тренутак описан у Делима апостолским када се Савлу, који ће потом постати апостол Павле, обраћа Исус Христос и када бива збачен са коња. 

Необично, следи икона из манастира Велики Метеори у Грчкој која приказује Први Васељенски сабор, одржан у Никеји 325. године, који је сазван да отклони забуне настале учењем александријског свештеника Арија. Такође, на Сабору је утврђен Символ вере као и време празновања Васкрса, прописано двадесет различитих канона... 

Следи слика Франсиска Хајеза "Пустињак Петар јаше белу мазгу са распећем у руци и кроз села и градове позива на Крсташки рат". Легенда каже да је Петар Пустињак прави вођа Првог крсташког рата иако се католички историчари не слажу са том тезом. Њему се, наводно, пре 1096. године, при посети Јерусалиму указао Христос који му је наложио да проповеда крсташки поход међу сељацима.

Потом, слика Ђентилеа  Да Фабријанија "Свети Фрањо прима стигмате" на којој видимо Христа као Серафима изнад планине Алверно.

"Свети Тома из Виљанове дели милостињу" Матеа Сереза. Тома из Виљанове је био шпански монах Реда Св. Августина који је био запажен проповедник, аскета и верски писац тог времена. Касније је постао надбискуп, чувен по својој бризи за сиромашне. 

Следи слика Доменика Крестија " Микеланђело представља модел завршетка цркве Св.Петра папи Пију IV". Базилика Св. Петра није изгледала како је ми познајемо, још у 15. веку првобитно здање је срушено. Планови папе Јулија II о обнови раскошне цркве су били толико скупи да су, између осталог, навели Мартина Лутера да реформише Цркву.

Претпоследња слика је "Покољ на дан св. Вартоломеја" Франсоа Дубоаа. Вартоломејска ноћ је назив за покољ неколико хиљада хугенота, извршен у ноћи уочи празника св. Вартоломеја, између 23. и 24. августа 1572. Тај покољ је значио прекид с дотадашњом политиком слагања између католичке цркве и протестанске странке.  Прогони протестаната трајали су у Паризу до септембра, а у унутрашњости Француске до октобра. Рачуна се да је побијено 25.000 хугенота (према неким проценама 50.000.) Вартоломејска ноћ назива се и „крвавим париским пиром“ или крвавом париском свадбом, јер се покољ хугенота догодио пет дана после венчања краљеве сестре Маргарите Валоа за Анрија Бурбонског (будућег Анрија IV).

И на крају, Паоло Сорентино се одлучио за инсталацију Мауриција Кателана "Девети час" која приказује Јована Павла II на земљи, погођеног метеоритом. Наслов дела алудира на Христове речи "Боже, Боже, зашто си ме оставио" и тренутак када умире на крсту. Ова Кателанова инсталација може изазвати и друге интерпретације: можда је аутор хтео да укаже на деградацију Цркве као резултат бројних скандала који се везују за њу? Или, пак, да је метеором који је пао са Небеса сам Бог напао Цркву? Будући да је преживео удар и чврсто држи папски крст- можда представља вечну храброст Цркве? Супротно тумачећи, није ли и он само човек, неко коме се не треба клањати?

Извор: DailyArtDaily

Егон Шиле није био само, уз Климта, родоначелник експресионизма и једна од две најважније уметничке фигуре Беча на прелазу векова, већ и најбољи цртач 20. века. Његови графички радови имају посебно истакнуто место у целокупном стваралачком опусу: својим прецизно осмишљеним цртежима Шиле је успоставио нове стандарде у погледу иконографије и боја. Радови из обимне колекције Албертина музеја пружају концептуалну полазну основу која се заокружује многим, за ову прилику уступљеним, Шилеовим делима. Ова изложба стога представља јединствен поглед на Шилеов уметнички развој, који је прераном смрћу у 28. години, тако нагло прекинут.

Via albertina.at

Извор: Mashable-Retronaut

Извор: tarkovskiy.su

Тодор Митровић се овом својом изложбом усуђује на такав тешки подухват. Тежи да у малом покаже велико и, штавише, жели да створи сликарски простор и време у којима учествује и посматрач као поштовалац његових икона. Митровићев простор и време представљају дистанцу између два лика или, боље рећи, два крајња стања једне Личности која је преобразила људску историју и дала јој нови смисао, односно Христа који се жртвује и Христа у слави. Између ове две димензије истовремено се и креће и стоји историја личности која је позвана да учествује у радости живота, који има смисла само као стање заједничарења [κοινωνίας]. Мученици, подвижници, песници, јерарси, покајани цареви, јуродиви и мудри у Христу.

Реч је о низу личности које држе у времену тајну покајања, жртве и Васкрсења, односно тајну љубави и живота. Због тога овај низ Митровићевих икона не представља пуко низање уметничких представа [μονάδων], него икону живота као јединства и заједничарења.Тешко је да неко направи изложбу од малих икона са насликаним појединачним ликовима. Да оствари уметнички смисао само са ликовима светих, а да се не изгуби у концептуалном минимализму и интелектуалним маглинама. Тешко је да се пренесе на посматрача осећај величанства заједничарења личности, који даје смисао љубави и животу и чини га истинском радошћу. Тодор то постиже, тако да његова изложба представља препоруку која превазилази стандардне изложбе икона.

Он успева да непосредношћу, пуноћом и естетском чистоћом понуди икону Цркве као заједницу личности. Не губи се у детаљима, који би помрачили суштинску особеност иконе, а која јесте заједница и учешће [μέθεξη] свега у Христу, који све сједињује и све оживљава у Својој заједници.Мале иконе, хармонија [κοσμήματα] која у својој малешности описује светитеље као истинске личности. Једноставно, непосредно и природно. Свете, који отворених очију посматрају нову твар и радују се, без сентиментализма и непотребног лиризма.

Тодорови светитељи су као деца коју је Христос поменуо као узор какви треба да постанемо да бисмо учествовали у Царству Небеском. Одбацили су све што је сувишно, све што је непотребно на њиховом путу и као сиромашни богаташи стоје очишћени у збору светих, задобијајући смисао [λόγο] свог постојања од два Христова „лика“ који показују пут који историја треба да следи како би се ослободила. Једноставност, смирење, учествовање у целовитости [καθολικότητα] живота, јединство, а не раздељеност.

Посредством својих икона, на уметнички начин, Митровић се приближава тајни заједничарења и дотиче је својим рукама, хвата је, те су стога његове иконе рукотворене и истините. Он то остварује бојама и линијама, призивајући у радост која исцељује од болести распарчане историјске стварности. Артистичка поставка икона Тодора Митровића обликује аутентично лице једног света који поново налази свој смисао [λόγο] и свој однос. Да би остварио све ово, Тодор за полазиште има пре свега материју. Узима у руке и ствара нове материјале, нестандардне за сликање икона. Прави предмете са својством рукотвореним, рекао бих земљаним, које подсећа на глину коју је Бог узео да би створио човека.

Само уз такав материјал, са једноставношћу глине, могао је да смести чистоту постојања светих. Због свог материјала, његове иконе одишу смирењем, једноставношћу, светошћу и свештеном доличношћу. Затим, и његове линије задобијају аналогни карактер. Избегава вешто повлачење потеза, бирајући „невешто“ повучене линије, које личе на цртеже древних ловаца у пећинама или на дечије имагинације. Ломи ореоле, сабија их, чинећи да и они одговарају земљаности, којом одише целокупно његово уметничко стваралаштво.

Минимализује пластичност, бирајући да готово увек слика на чистим бојеним површинама, као да се игра, а не као да жели да сагради грађевину, високу и импозантну. Ова игра његових линија наликује дечијем срицању или цвркуту безбрижних птица, које се не плаше да потроше своје време у радовању, без неког објективног, важног циља. Снага ове чедности, која се постиже линијом, завршава се бојом. Боје чисте, грубе и понеки пут чудне, сусрећу се и заједно играју „игру Преображења“ света црно-белог у свет безбрижан и једноставан, који не осећа кривицу због своје радости.

Апсурдност, којом често одише његова колористичка палета, превазилази се једноставношћу којом решава њихов међусобни однос. Резултат тога је да посматрача среће икона радосна и ослобођена терета и великих аспирација. Митровићеве иконе су управо оно што он тражи. Обликовање невиности из Раја, повратак у једноставност светлости. Уметничка поставка Тодора Митровића, који излаже иконе-украсе, представља један предлог како данас у постмодернистичком свету може да функционише икона изван храма, а да не изгуби своју функцију.

Ова изложба показује како живот још увек може да се остварује око игре, око дечије невиности, која без дубљег размишљања сабира и сједињује све. Само зарад љубави.

Текст: каталог за изложбу Тодора Митровића у Галерији УЛУС-а, Београд, 2011.

Фотографије: sacredmurals.com

Припремила Милена Стефановић

Via Тогда


 

Упркос чињеници да је цео свој век провео у белгијском приморском градићу Остендеу, за Џејмса Енсора се може рећи да је имао плодан живот и да је извршио огроман утицај на развој експресионизма. Иноватор и аутсајдер, побунио се против класичног сликања које се предавало на уметничкој академији у Бриселу с краја 19. века и неуморно стварао у авангардним салонима где су његове радикалне уметничке визије налазиле плодно тло. 

Детињство проведено међу драгоценостима породичног антикваријата можда даје одговор на питање како је посејано семе Енсорове дивље имагинације. Призори карневалских маски провлаче се кроз многе његове слике, а јарке боје и китњасти костими сугеришу свеприсутни осећај драме и сатире. 

Лондонска Краљевска академија уметности поверила је кураторство изложбе Лику Тујмансу, чувеном белгијском сликару и великом поштоваоцу стваралаштва Џејмса Енсора. Дајући изложби и лични печат  Тујманс представља Енсоров опус  кроз његова многобројна бизарно брилијантна и славна надреална дела.

(The intense light of the North Sea coast had a profound effect on the Belgian painter James Ensor, as did his hometown Ostend’s colourful carnival tradition, and the contents of his family’s curiosity shop. Step into Ensor’s world in this short video – narrated in his own words, derived from his letters and his poetic musings on art.)

(Curator Adrian Locke and the exhibition’s curator, artist Luc Tuymans, talk about James Ensor’s ‘The Intrigue’, 1890.)

(Curator Adrian Locke introduces James Ensor’s ‘The Skeleton Painter’, 1896.)

(Curator Adrian Locke introduces James Ensor’s ‘Adam and Eve Expelled from Paradise’, 1887.)

(Curator Adrian Locke introduces James Ensor’s ‘The Artist Surrounded by Evil Spirits’, 1898.)

Via Royal Academy of Arts

1906. године Кертису се обратио банкар J.P. Morgan који је био заинтересован да финансира документарни пројекат о староседеоцима америчког континента. Осмислили су серијал у двадесет томова под именом "Северноамерички Индијанци". Уз Морганову подршку Кертис је 20 година путовао Северном Америком уздуж и попреко направивши више од 40 000 фотографија, овековечивши на тај начин више од осамдесет индијанских племена.  На фонографским цилиндрима је бележио њихове песме и језике, али и записивао усмене историје, легенде и биографије.

У намери да забележи оно што је сматрао начином живота који нестаје Кертис је понекад "намештао" документарну аутентичност на својим сликама. Своје "моделе" постављао је у помало романтичарске сцене лишене свих знакова западне цивилизације. На тај начин многе фотографије сугеришу да су Индијанци тада живели животом карактеристичним  за период пре Колумбовог открића Америке него што су били људи свог доба. Ако занемаримо опаску која му је упућивана да је стварао фотографије "Nobles дивљака" Кертисов импозантни опус остаје један од најупечатљивијих записа о животу северноамеричких Индијанаца с почетка 20. века.

Via Mashable

Препорука: Indigenous People of America: sajt- FB stranica, Bringing the best of Native American culture, language, spiritual life, music and arts.

Мекана и еластична тестенина производила се у стотинама различитих облика, од једноставних нити шпагета до лазања, макарона, таљатела... Са масовним исељавањем Италијана у Америку почетком 20. века расла је и популарност пасте која је постала заштитни знак италијанске националне кухиње. Међутим, чак и касних педесетих година 20. века многи људи изван Италије нису знали како се праве шпагети. На Светски дан шале, 1. априла 1957. године BBC је емитовао чувени прилог који приказује једну италијанску породицу после богате бербе са дрвећа које обилато рађа шпагете. После емитованог прилога многи гледаоци су звали познату тв станицу у жељи да сазнају како да набаве саднице "шпагети дрвећа". 

Ове фотографије из фабрика приказују стварни процес прављења, обликовања, сечења и сушења тестенина на путу до трпезе.

Via Mashable

Крај Новог Полиса?