Естетика

Библијско воће: Смоквa

Милена Стефановић

Још један занимљив плод са дрвета у фокусу. Гаји се од давнина и има значајну улогу у Библији, у којој се помиње преко педесет пута. Као дивља (2. Днев. 1, 15) расте на сувим и сунчаним областима, а за њено распростирање заслужна је једна посебна врста осе која врши опрaшивање. Смоква је значајна за околину и симбол је обиља у врту (Ам. 4, 9). Иако мала растом, поред дивног воћа, има густо распоређено лишће и пружа хлад и свежину током летњих врућина. Поседује продоран коренов систем којим долази до подземних вода што јој омогућава да расте на свим подлогама, земљаним и стеновитим, чак и у централним градским срединама. Читаво Средоземље је заокупила дајући слатко воће као мед. Једнo је од најраније култивисаних дрвета на територији Егејског мора и Леванта.

Амблем је просперитета код Римљана. Веома распрострањена у античко доба (сл. 1), користила се свежа и сушена. Прозвана је “храном сиромаха”. И пустињаци су се радо хранили смоквама, јер је изузетно хранљива. Ова мекана и лепо обликована воћка, разликује се од других јер је целокупна јестива. Стабло има млечни зарез у кори који садржи и петељка плода. Као животни сок. Користи се у терапеутске сврхе. Код Египћана је дрво живота. Има иницијацијско значење и осликана је на зидовима гробница.

Њена библијска прича почиње у Рајском врту. Окусивши плод са Дрвета познања добра и зла, Адам и Ева су спознали своју нагост и прекрили је смоквиним лишћем (сл. 2) од кога су направили прегаче (Пост. 3, 7).  Постоји извесна загонетка о ком се воћу заиста ради на Дрвету познања добра и зла, јер сам библијски наратив не наводи име. Неки Свети Оци сматрају да забрањено воће није била јабука, како се уопштено мисли, већ смоква. Књига Постања, у којој се помињу Адам и Ева, иконографски је представљена у оквиру циклуса Генеза или Стварање света. Постоје само три осликана циклуса: у манастиру Дечани, цркви Св. Марка у Венецији и  катедрали у Монреалу. Смоквин лист незаобилазан је у скулптури, и на основу тога, сама слика листа приказује или се везује за полност.

Код Јевреја смоква је препозната као симбол рода по коме Бог суди (Јер. 5, 17) али и мира, берићета, напретка. Када Мојсије  шаље људе (Бр. 13, 24) да уходе земљу у којој тече “мед и млеко”, смоква се доноси као доказ плодности земље, а има је и у благослову у коме се помиње да ће Господ увести Израиљце “у земљу изобилну пшеницом и јечмом, виновом лозом и смоквама…” (Пнз. 8, 8).

У древној Палестини смоква је била једно од најважнијих стабала, и представљала је “слику” Израиља. Посебна по томе што је у топлој клими давала воће преко већег дела године. Услед тога је Христос и очекивао да ће наћи плода на њој. Цветала је у марту - априлу, када још није олистала, а цвет тзв. “незрели”, рани плод (Нм 3, 12), могао се наћи почетком јуна, скривен у лишћу, а други, обилнији усев долазио је крајем августа. Дешавало се да јесењи, несазрели плод преживи зиму и сазри на пролеће, да чак и стабло сачува лишће. Још једна појединост је да смоква последња олистава од свег дрвећа. Непосредно пред лето.

У библијско доба смоква је спадала у основну храну и (Нм. 13, 15) продавала се на тржници у Јерусалиму. Груда сувих смокви и грожђе рецепт су за библијски колач (1.Сам. 25, 18; 30, 12). Смоква је симбол јеврејске нације и привилегија (Ос. 9, 10; Нм. 3, 12; Јер. 8, 13). Нарочито Дома Јуде.

У Песми над песмама (2, 10-13) и у Псалмима (Пс. 78, 47) помиње у контексту вредности, као врт мирисни и плодни. Уз маслину и лозу, смоква је једно од стабала која симболизују велику вредност (1.Дн. 27, 28) над којима се бди и која се чувају. У старозаветном тексту стабла моле смокву да њима влада, а она им одговара: ”Зар ја да оставим сласт своју и красни род свој…” (Суд. 9, 11). Богат род смокве одражава Божију промисао и бригу за људски род. Она даје плодове у Божију славу.

У беседи на Маслинској гори Христос упозорава на лажне пророке и каже кроз стихове : “Еда ли се бере с трња грожђе, или са чичка смокве. Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа“ (Мт. 7, 15-23). “Трњем” и “чичком” називају се лицемери. Поступци и речи теку из срца (Лк. 6, 44).

Смоква је нашла своје место и у педагошким пословицамa. У Причама Соломоновим (27, 18) каже се: “Ко чува смокву, јешће рода њезина…” Ко негује смокву у догледно време ће примити награду за свој рад и труд. Обиље плодова за верну службу. Ко чини све што је потребно и слуша заповести и Христов је слуга (Мт. 25, 21). Као метафора духовне награде (1.Кор. 9, 7. 13; 3, 8; 2. Тим. 2, 6).    

Моћна је библијска слика хладовине винове лозе и смоквиног дрвета у контексту наратива. Смоква у додиру са лозом упућује на место мира и тишине. Палестина је благословена смоквама и виноградом, производи вино у већој количини, него што има воде (Пост. 49, 11). За време Соломона, визија мира и хармоније на земљи међу људима је илустрована речима: и сваки човек (Јуда и Израиљ) ће седети под својом виновом лозом и смоквиним дрветом и никога се неће плашити (1. Цар. 4, 25; Мих. 4, 4; и још Ис. 36, 16; Зах. 3, 10). Увојци лозе у медаљонима на ранохришћанским мозаицима и смоквино дрво представљају Рај.

Пророк Јеремија (24, 1-3) кроз познату причу о 2 котарице смокава, у којој су једне добре, а друге лоше, описује време и околности после освајања Јерусалима од Навуходоносора 597. год. пре Хр. Смокве су метафора. Добре су праведници, а лоше зли и пакосни. Лоше смокве су непослушни Јудеји. Међутим, Језекиљ, јудејски краљ представља “добру смокву” и бива исцељен од стране пророка Исаије исто тако, смоквама (2. Цар. 20, 7). Добра смоква поседује духовну ефикасност. Увек постоји нада (Јер. 24, 5) да ће и друге постати добре, окренути се Богу.

У причи о смокви која је посађена у винограду, али не доноси плода (Лк. 13, 6-9), још је једна слика Израиља и ова прича илуструје Божије стрпљење (Рим. 11,1-5; Пт. 3,9).

На свом путу, Христос је наишао на духовно мртво дрво, без духовног плода које би имало да Му понуди. Ово је још једна парабола о неплодној смокви (Мт. 21, 19; Мк. 11, 13), и наслања се на Јеремију (8, 13). Њено дрво симболизује верску науку, али асоцира и на Јудеју. У хришћанској симболици представља синагогу која није признала Месију Новог Завета, и не доноси више плода, већ има само “лишће”, видљиво слово Закона, не и плод Светога Духа. И недостатак вере.  Ова деструктивна природа Христовог чуда, могући је симбол будућег уништења јерусалимског Храма. Смоква има свој негативан вид, као сасушена постаје лоше стабло. Исто тако, представљаће ону цркву којој је јерес сасушила гране. Исус се обраћа смокви, проклиње је, односно учење које она представља (сл. 3). Натанаилу ће рећи: “Видјех те кад бијаше под смоквом” (Јн. 1, 48), али Натанаило је био интелектуалац, који је признао Христа за Сина Божијег. Цариник Закхеј се попео на дивљу смокву да види Христа, Кога је препознао (Лк. 19,4) (сл.4).

На питање ученика када ће бити крај света, Христос им одговара да ће га  препознати према знацима (Мт. 24, 3, 29; Отк. 6, 13), један од њих је смоква. Кад олиста знак је да долази лето. После невоља, уследиће Други долазак Христов. Према тумачењу блаженог Теофилакта Охридског, за праведне, то ће бити као лето после зиме. Христове речи су да се од смокве учи поука: “Гледајте на смокву…“ (Лк. 21, 29 -30; Мк. 13, 28-29).

Извор: Православље- новине Српске патријаршије, број 1163, 1. септембар 2015. године