Естетика

Библијско воће: Маслина

Милена Стефановић

Маслина као библијско воће више је од хране и има статус симбола. За разлику од нара помиње се у Старом и у Новом Завету. На стотине пута.  Једна је од најзначајнијих и првих поменутих биљака. Симболизам маслине део је развоја хришћанске културе од самог почетка. У библијско време, маслиново дрво је било значајан извор хране, светлости, хигијене и исцељења. Плод маслиновог дрвета биолошки спада у воће, иако не садржи воћни шећер. Уместо сока даје уља у изобиљу “пуна мрса”, претилине. Њен богат род одражава Божију промисао и бригу за људски род (Суд. 9, 8-9). Маслиново уље је библијски симбол животног обиља поред вина и хлеба ( Пс. 104, 15).

По читавом Средоземљу распростиру се маслињаци који представљају доминантну одлику пејзажa. Култивисана (не размножава се семењем, већ резницама) маслина спаја ритам природе и културе свакодневног живота. Дрво са увек олисталим зеленим гранама које стреме ка небу, чворновато, уврнуто стабло и дуговечност манифестација су свеприсутне живе силе и јако интересантне појаве. Гајење маслина и процес справљања уља део су идентитета и културног наслеђа. Процес калемљења употребљен је као метафора у посланици апостола Павла који даје илустрацију слоге правих верника Цркве кроз причу о маслиновим гранама (Рим. 11,17-24).

Засадити маслину акт је поуздања и вере. Потребна је стрпљива нега од неколико година пре него што дрво да своје прве плодове. За разлику од других биљака, у односу на људски век, она је практично бесмртна, јер живи око 500 година. Има изузетно јак и разгранат корен који омогућава регенерацију. И после хиљаду година даје плодове. Постоје примери изузетне старости, као што је маслиново дрво у Бару, чија се дуговечност процењује на око две хиљаде година. Древна је традиција која каже да је маслина дрво живота из рајског врта. Маслина је предмет закона у Ст. Завету (Пнз. 24, 20). Херувими и двокрилна врата на улазу у светињу над светињама су сачињени од маслиновог дрвета (1 Цар. 6, 23, 31). Амблем је који означава просперитет, лепоту, верске привилегије (Пс. 52; Јер. 11, 16; Оси. 14, 6). Маслиново дрво је метафора за јеврејско племе (Јер. 11, 16-17). Израиљ је благословена земља маслина... (Пнз. 8, 8), а маслина може бити предмет клетве (Пнз. 28, 40; Иса. 17, 6). Давид у Псалмима себе упоређује са зеленом маслином. “Зелено” је знак духовног здравља из поуздања у Бога. Сочност плодова представља божанску снагу. (Пс. 52, 8) Не обазирући се на услове живота, требало би да будемо непоколебљиви као маслина, која успева у свим условима и даје нове младице. Маслина је симбол верности, постојаности и снаге. Помиње се у првој старозаветној параболи (Суд. 9, 9). Сматра се да је Крст на коме је разапет Господ, поред тисовог, био и од маслиновог дрвета.

Маслинова гранчица

Најпознатија слика маслине потиче од библијске приче о Ноју (Пост. 8, 11). Маслина је прва биљка која је израсла после потопа. Симбол је мира који Бог поново успоставља са човеком; порука праштања, помирења и живота који почиње испочетка. Ноје и голуб са маслиновом грачицом у кљуну често се налазе у ранохришћанским катакомбама представљени кроз једноставну композицију. Ноје је приказан како из ковчега гледа нагоре, ка небу у ставу оранте, молитељском ставу са подигнутим рукама. Илустрована прича ове старозаветне сцене је симболична сцена спасења. Голуб је весник спасења, а ковчег праслика Христове Цркве.

Хришћани су усвојили маслинову гранчицу као симбол уместо листа који се помиње у Постању. Постоје два разлога. Први разлог је, наравно, прича о Ноју. Други потиче из античке грчке и римске мисли, а тадашњег окружења хришћана из кога су, сасвим природно, преузимали неке мотиве. Маслинова гранчица је била атрибут богиње мира, а постојало је веровање да се гранчицама отклањају зле силе. На првобитним фрескама и на гробовима хришћана појављује се голуб са гранчицом, а често поред и реч мир (грч. eirene; лат. pax). Винкелман је то протумачио као алегорију мира. Хришћански мир у души и мир са Богом.

Преплитања утицаја одају дух времена касне антике и раног хришћанства. Негде око времена Јулија Цезара гранчица у руци је почела да представља гест мира. Св. Јероним је у IV веку, преводећи причу о Ноју, уместо листа ставио израз гранчица.  Св. Августин је потврдио да је у V веку формиран симбол за хришћане: “…вечити мир указује маслинова гранчица…”. Мада, гранчица у оквиру хришћанског култа има своју улогу у прослави победе. Маслинова гранчица, библијски мотив и ранохришћански симбол мира, у данашњем свету преовлађује као секуларни симбол, нарочито после Другог светског рата, представљајући симбол грађанског мира.

Код Срба се сматра да је маслиново дрво од Бога благословено. Гранчице су најчешће у употреби у домаћем култу, сматра се да штите од злих сила, а забадају се у чесницу. На Цвети, маслиновим гранчицама које се благосиљају у цркви, ките се деца и домови.

Маслиново уље

Маслиново уље имало је високу вредност и дуго је сматрано светим од најранијих времена. У грчко – римском свету маслиново уље је цењено и имало је многострану употребу. За њих је то била ниминозна супстанца, коју су користили као мелем да би прочистили физичко тело у част богова. Уље је симбол радости, заштите, животне снаге и моћи, али и Духа Светога и савеза са Богом (Гал. 5, 22-23). Даје сјај. У древном Израиљу маслиново уље је употребљивано у ритуалне и верске сврхе: за жртвене понуде, осветљење и миропомазање владара. Код Јевреја реч за маслиново дрво дословно значи дрво уља (јевр. es shemen), из корена речи “да заблиста”.

Бог је одредио да се чисто цеђено маслиново уље користи за жижак за осветљење у шатору састанка (Лев. 24, 2; Изл. 27, 20). Приноси се дају у виду погаче преливене уљем. (Лев. 3, 6). Мојсије је добио заповест од Господа да справи “уље за свето помазање”. Многи од састојака, као што су смирна, касија, мирисни цимет, били су веома скупоцени. Ритуал помазања главе миришљавим маслиновим уљем, постала је уобичајена пракса међу Јеврејима (Изл. 29, 7; 30, 23-26, 32-33). Чин помазања је свети чин и посвећивање, отуда помазање врши свештеник (Изл. 29, 29; 30, 33). За првосвештеника и краља се употребљава назив “помазаник”(Лев. 4, 3; Пс. 132, 10). И  пророци су помазани (1Цар. 19, 16). Помазаник или Месија - обећани Спаситељ се назива  тако јер је био помазан Духом Светим - Исус Назарећанин Помазаник (Јн. 1, 41 Дап. 9, 22; Лк. 4, 18)

Фигуративно, може бити и “уље радости” (Ис. 61, 1,3). Некада су се људи после купања у знак радости мазали уљем (Пс. 92, 10; Maт. 6, 17). Иначе, уље још означава и милосрђе, а одсуство уља знак је жалости (2 Цар. 14, 2). Помазање може бити чин гостопримства (Лк. 7, 38, 46), средство за освежење и оснажњење тела (Пс. 104, 15). Помазују се мртви пре сахране (Мт. 26, 12; Лк. 24, 1). Догађај када жене мироноснице долазе да помажу мртво Христово тело иконографски је представљен у композицији Мироноснице на Христовом гробу. Нама је  најпознатија и најлепша она представа у Милешеви, у оквиру које се налази Бели анђео.

Ранохришћанска Црква је имала разгранат систем коришћења уља у обредној пракси још од апостолских времена, наслањајући се на старозаветну праксу. Припремано је за три намене: за болесне, за катихумене (уље егзорцизма) и за миропомазање новокрштених. Употребљава се за Св. тајну миропомазања, при освећењу храма и крунисању владара. Миро је многоцењена јединствена материја. Св. Григорије Ниски каже да мистично уље, миро после освећења Св. Духа има сасвим друго дејство (Јн. 2, 27). Помазање које верни примају утврђује у Христу, печат је и залог Духа у срцу (2Кор. 1, 21-22).

У Византији се развила улога уља у култу светитеља. Маслиново уље које гори у кандилима близу гробова св. мученика је стављано у керамичке бочице. Сматрало се да је уље освећено и светим иконама које су се налазиле на посудама. Чувене су сребрне ампуле из Монце из VI века, а значајне су јер садрже неке од најранијих сачуваних иконографских представа. Испуњене светим уљем биле су успомена ходочасницима  у Свету земљу. Најстарији култови везани за уље, почевши од IV века, су култови Св. Мине, Св. Николе, Св. Јефтимија и Андреја. За Епископа Мире се веровало да се чуда дешавају над његовим чудотворним моштима, из којих непрестано избија св. миро који лечи болесне (постоји мишљење да је реч “миро” повезана са градом где је Св. Никола био Епископ). Коришћење уља и пројављивање чуда преко уља, могу да се прате преко хагиографија. Данас се, исто тако, дешавају чуда преко уља. Знамо за чудесна исцељења коришћењем св. уља из кандила Мати Божије у манастиру Лепавина.

Значајна је улога маслиновог уља које служи као гориво за лампе уљанице у култури осветљења. У црквама су висећа кандила биле замена за сунчеву светлост. Павле Силентарије, византијски песник и службеник на Јустинијановом двору, у својој чувеној екфрази о Св. Софији, описује визуелни доживљај ноћног осветљење у овој цркви. Позната је прича о десет мудрих девојака (Мт. 25, 3). Светиљка је симбол речи Божије. Уље у светиљци представља пребивање Духа Божијег, који осветљава заповести Божије (Пс. 119, 105). Када је светиљка испуњена маслиновим уљем, фитиљ одржава стабилним пламен, док горива понестаје. Тако је и са народом Божијим. Када смо испуњени Духом, наша духовна светлост сија јако и стабилно (Mт. 5, 15-16).

Маслинска гора је култно место за ходочаснике и хришћански topos. На њој се догодило неколико кључних догађаја. Прво су се десили они из Старог Завета, везани за Давида и Авесалома. У Христово време маслина је била распрострањено дрво око Јерусалима; сматра се да их је преостало још осам из тог времена. У подножју Маслинске горе се налази Гетсимански врт, воћњак маслина (јевр. Gat Shemen, место “преса за маслину”, означава маслиново уље). Христос је волео ово скривено место и проводио већи део свог времена, где се одмарао и разговарао са својим ученицима (Лк. 22,  39). Маслинова стабла су сведоци невидљиве борбе у гетсиманској ноћи, док су ученици спавали. То је место Христове последње молитве. Новозаветни наратив везан за Маслинску гору (Лк. 21, 37; Дап 1, 9-12; Мт. 24-25; 26-39) иконографски је представљен кроз циклус Страдања Христовог.

Маслинска гора је гора Вазнесења (Лк. 24, 51-52). Маслина има своје место у пророчкој метафори у Откривењу, када глас са неба каже: “И даћу двојици својијех сведока и прорицаће… Ови су двије маслине и два свијећњака…” (Отк. 11, 3-5), директно се везујући на Захарију (Зах. 4, 1-6; 11-14). Сведоци су испуњени Светим Духом – помазани од Бога.  Помазање остаје на вернима и учи свакој истини: “А ви који Помазање примисте од Њега у вама остаје…” (1. Јн. 2, 20, 27-28) .

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, бр. 1149, 1. фебруар 2015. године