Естетика

Јона и тиквице

Милена Стефановић

Савременици смо суморних дешавања у Сирији и Ираку. Оно што се десило у месецу јулу ове године врло је индикативно, што због ратних збивања и “културног чишћења” (“cultural cleansing”), што због поруке и “знака” коју прича о пророку Јони носи (Лк. 11, 29-30). Наиме, ове године уништен је Јонин гроб стар више векова. Према предању, гроб се налази испод цркве која је у XIV веку претворена у џамију након арапских освајања, а која припада Несторијанско – асирској цркви. Сматра се да је цео тај простор некада био део краљевске палате у оквиру које се гроб налазио и који је поштован од стране Нинивљана као светилиште.   Tериторија данашњег Мосула обухвата место древне асирске престонице Ниниве, где је према Старом Завету Јона проповедао (око 800 год. пре Хр.), a последњe три стотине година гроб је поштован од стране свих верских заједница: jеврејске, хришћанске и муслиманске.

Постоји још једно мишљење о локацији Јониног гроба: Св. Јероним у својим коментарима каже да се Јонин гроб налази у једном селу близу Назарета, данас у северном Израелу. Занимљиво је да постоји повезаност скорашњих догађаја са пророком Јоном и пре него што је његов гроб дигнут у ваздух. Веза је слово Nūn. То је знак којим су обележаване куће хришћана од стране исламске групе која је основала “калифат” и која себе назва Исламском државом Сирије и Леванта (ИСИЛ). Ово слово, као “знак” се појавило на фејсбуку и другим друштвеним мрежама као подршка и знак солидарности са ирачким хришћанима. То је почетно слово “Н” од речи Назарећани, име којим муслимани ословљавају хришћане. Иначе, ово слово у арапским земљама има значење: кит или велика риба. На хебрејском, арамејском и феничанском, слово се односи на рибу или змију.

Пророк Јона се помиње у Курану као Јунус и има још два имена која се односе на њега, од којих је један “Dhun – Nūn” (Господар рибе). (www.islam101.com) Риба је као симбол и акростих Христовог имeна, као што је познато била један од најранијих симбола раних хришћана, нарочито у периоду прва три столећа када су морали прикривају своје манифестације. Ова група представаља огранак сунитског ислама – салафизма, који жели да врати праксу најранијег исповедања муслиманске вере из VII века. Они одбацују поштовање гробова исламских пророка и светих људи. Зато је страдао и Јонин гроб. О присутности Јоне у исламској култури сведочи ова персијска илуминација која чува оригинални стил и месопотамски карактер приче;  територије коју историчари воле да називају колевком цивилизације.

Старозаветна књига о Јони је приповест која је постала слика Христове смрти и васкрсења: “Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи.“ (Мат. 12, 39 - 41) У ранохришћанском сликарству представља префигурацију за полагање у гроб и васкрсење. (Јона 2, 1) Циклус о Јони је омиљен и издвајан у односу на многе библијске наративе.  Спада међу најстарије хришћанске композиције у катакомбама и на саркофазима. Старозаветне сцене представљају насликане молитве за спас или су образац (парадигма) пута којим пролази новонастали хришћанин у свом животу до вечног блаженства. Књига пророка Јоне садржи догађаје који су описи искушења кроз која пролази пророк да би на крају био спасен. Нарација се одражава обично кроз три композиције. То су сажете сцене које концизно описују догађај и имају своје алегоријско значење. Герке старозаветну приповест тумачи у новозаветном смислу и она представља божанску драму спасења душе: одлазак у смрт (бацање у море), васкрсење (избацивање из утробе кита) и вечни мир у рају (хлад од тикава). Последња сцена нам представља Јонин одмор у хладу вењака од чудесно израслих тикава.

Занимљиво је помињање биљака у Библији, њихова иконографија и  значење у одређеном контексту. Тикве као и све биљке које садрже мноштво семенки представљају добро знамење. Тиквица као симбол живота, знак је духовне регенерације и приступа у боравиште бесмртности, што у потпуности смисаоно одговара трећој сцени. Иако крхка када се сасуши, може да сачува свој облик и трајност стотинама година. Код нас и у Европи, плодови из породице тикава немају баш добру конотацију, и више су везани за глупост и безосећајност. Као традиционални украс налазе се у домовима, кафанама, где спада у поставку (“Знак питања”), и за сликање мртве природе; има је у причама, узречицама, свадбеним обичајима и у нашим народним пословицама, а може да буде осликана, посуда за течност, музички инструмент и “покондирена”.

У античком Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици, у осликаној гробници пронађени су мотиви из Јониног циклуса из средине IV века, публиковани 2011. године. На северном зиду, насликана је сеница, баш са жутим тиквама, што је неуобичајено у односу на стандардно насликане зелене. Употреба овог једноставног мотива одмах упућује на хришћанску гробницу и асоцира на Јонин рај. Сачуван је мали број античких саркофага са причом о Јони. У свету постоји само петнаест до сада откривених са овом тематиком. Један од њих се налази и у нашој земљи. То је први хришћански споменик сачуван у Београду. Откривен је 1885. године на Дорћолу, на углу улица Господар Јованове и Капетан Мишине, на месту где се некад налазила римска некропола Сингидунума. Припада збирци Народног музеја и налази се у Барутани на Доњем граду Београдске тврђаве. Рељеф приказује алегорију спасења пророка Јоне кроз два мотива: брод у којем две фигуре веслају, а једна баца Јону у воду и кит који избацује Јону из својих чељусти. Поред је мотив Христа као Доброг пастира. Датује се од краја II – IV века. 

Епископ нижњетагиљски и серовски Инокентије, иначе архитекта, у једном интервју који је дао, сматра да је црквеној уметности потребан минимализам. Језик иконе и црквене архитектуре, сличан оном као у ранохришћанским катакомбама. Да постоји одређена јасноћа и аскетизам, јер се у данашње време користи једноставан и изражајан језик, а савремени човек преоптерећен је разноврсним информацијама. Епископ Инокентије та размишљања шири и у односу на литургијску креативност. Сматра да је у стваралаштву битно да асоцијативна размишљања буду јасно усмерена на духовне потребе људи. (www.pravmir.ru). Касноантички циклус о пророку Јони пример је приче испричане у три једноставне слике са јасном хришћанском поруком. Сторија о Јони је кратка, пуна авантура и лако се чита. Може бити човеку савременог доба веома интересантна јер је свевремена. Покреће питање правде, послушности, пророштва… Може да се односи на сваког од нас и ту је да нас опомене. Показује однос Бога према човеку кроз божанску милост и љубав. Главни јунак Јона, као човек: сумња, бежи, приговара, срди се, каје, у страху је… Онда прихвата одговорност. Спасење је у Господу (Јона 2, 10).

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, број 1145, децембар 2014. године